Dendiji i makaroni

download.jpg

Suzan Sontag je manirizam opisivala kao ,,ljubav prema neprirodnom: veštačkom i preteranom''
Giuseppe Arcimboldo, Četiri godišnja doba na jednoj glavi, oko 1590
Nacionalna galerija umetnosti, Vašington, D.C, Stalna postavka

 

Philip_Dawe,_The_Macaroni._A_Real_Charac

Kako je reč o estetici i stilu on se prvenstveno manifestuje kroz vizuleno, imidž i modu, te su u tom smislu predstavnici jednog od najranijih preteranih stilova bili makaroni, ljudi koji su se sredinom 18. veka u Engleskoj neobično oblačili, hranili, govorili i uopšte vodili jedan ekscentrični način života. Ime makaroni potiče od makaronizma ili makaronskog stiha — mašavine engleskog i latinskog jezika zarad komičnog efekta, zbog čega su često makaroni bili izloženi satiri: Zaista od nedavno (1770) postoji među nama jedna vrsta životinje, niti ženke, niti mužjaka, već neutralnog pola. Zove se makaroni. Priča bez smisla, smeje se bez prijatnosti, jede bez apetita, vozi bez vežbe, bez strasti se druži sa ženama (The Oxford Magazine, 1770, citirano od Joseph Twadell Shipley, The Origins of English Words: A Discursive Dictionary of Indo-European Roots (JHU Press) 1984:143). Makaroni su bili prethodnici dendija.

Filip Dejv, Makaroni. Pravi lik na kasnom maskenbalu, 1773, mecotinta

Za razliku od makarona, dendiji su se u početku pojavili kao muževnija suprotnost, ali se oni krajem 19. veka, prešavši u ekstravaganciju, iz današnje perspektive takođe dovode u vezu sa feminiziranošću. Dendi je lik koji je nastao u Engleskoj početkom 19. veka i najpre oblačio odeću relativno prostog oblika, ali je ključno bilo da je ona sačinjena od najboljih materijala i da je imala kroj koji svedoči o sofisticiranom i individualnom ukusu, što je u početku predstavljalo osnovu za razvoj mode srednje klase, bez preteranosti, ali po njenom prihvatanju od strane srednje klase, dendizam je krajem 19. veka postao eksplicitno ekstravagantan (Svenson, F. H. L. Filozofija mode). Rodonačelnikom dendizma smatra se Bo Brumel, a njegovi najpoznatiji predstavnici su Oskar Vajld, Lord Bajron, grof Robert de Monteskje i drugi.

Galerija slika: Ričard Dajton, karikatura Bo Brumela, 1805; Đovani Boldini, Portret Roberta de Monteskjea, 1897; Oskar Vajld 1882.

Kako se dendizam razvijao u viktorijansko doba, poznato po svojim moralnim načelima, njegovi zagovornici su u drugoj polovini, a posebno krajem 19. veka preispitivali moral kroz poigravanje sa istim u čemu se može ogledati paralela sa kempom. Međutim, dok su pojedini dendiji kritikovali viktorijansko društvo svojim ironičnim gestovima i satiričnim stihovima, sami su zbog svoje ekscentričnosti bivali predmet satire. Iako originalno vezan za englesko društvo, raskošni i ekstravagantni život aristokratije bio je kritikovan i u doba Marije Antoanete i Luja XVI na francuskom dvoru neposredno pre Velike francuske revolucije 1789. godine, prvenstveno iz političkih razloga. Međutim, karikature Luja XVI nisu bile toliko zastupljene tokom prvih godina revolucije, ali je on počeo da biva ismevan nakon njegovog pokušaja da pobegne u Pariz i započne kontrarevoluciju 1791. godine. On i Marija Antoaneta postali su česta meta francuskih karikaturista koji su ih uglavnom predstavljali kao životinje sa ljudskim glavama. Na karikaturi koja nosi naziv Dvoje su ništa do jedno koja se čuva u Metropoliten muzeju u Njujorku, kraljevski par je predstavljen kao dvoglavo stvorenje koje se vuče u suprotnim smerovima. Kralj je predstavljen sa telom svinje i rogovima kao aluzija na rogonju zbog mnogih navodnih afera njegove supruge, dok je kraljica predstavljena sa telom hijene i kitnjastim ukrasom za glavu u vidu zmija i nojevog perja, sa kojim su je zbog svog austrijskog porekla često prikazivali kroz igru reči (franc. autruche — noj i Autriche — Austrija).1 Marija Antoaneta je posebno bila karikirana zbog svog raskošnog modnog stila, višeslojnih haljina od skupocenih materijala i puf-frizure odnosno umetka za kosu između perike i šešira sa tematskim dodacima od cveća, perja, traka, gaze ili neke druge rekvizite koja je bila odraz ličnih, popularno-kulturnih ili političkih dešavanja.2 Zbog nezadovoljstva u društvu u kome je moda preteranosti viđena kao kap koja je prelila čašu, kritike su se sve češće javljale u obliku karikatura, ne samo vladarske porodice, već i aristokratije u celini.

main-image.jpg

Nepoznati autor, Dvoje su ništa do jedno (Les deux ne font qu'un), krajem 18. veka, Francuska, Metropoliten muzej u Njujorku

Slika engleskog satiričnog umetnika Džona Koleta Čvrsto vezanje ili moda pre lakoće (Tight lacing or Fashion before ease) je nakon originalnog ulja na platnu tokom sedamdesetih godina 18. veka reprodukovana u vidu brojnih grafika sa manjim ili većim izmenama, prvenstveno u koloritu, ali je ikonografski tema ostala neizmenjena: muž, služavka i paž udruženim snagama pomažu ženi da veže korset i obuče večernji makaroni kostim, dok se ona pridržava za krevet.

Galerija slika estetike sa kemp elementima

Muški modni trendovi: makaroni (18. vek), dendiji (19. vek), metroseksualci i hipsteri (20. i 21. vek)

Prema Sontang, tradicionalni oblici prevazilaženja ozbiljnosti — ironija, satira, danas deluju slabašno i neadekvatno za kulturno prezasićeni mediji u kojima se obrazuje savremeni senzibilitet, te je kemp uveo novi standard – artificijelno kao ideal, teatralnost; kemp sugeriše komičnu verziju sveta i predstavlja moderni dendizam. Ona smatra da je kemp odgovor na problem kako biti dendi u doba masovne kulture. Dendizam u doba masovne kulture ne pravi razliku između jedinstvenog predmeta i predmeta masovne proizvodnje, čime kemp ukus nadilazi mučninu replike. Gotovo pola veka kasnije pojavljuje se nova vizuelna forma — internet mim koji prvenstveno na humoristički i satirični način iznosi kritiku društva ili prenosi političke poruke. Svaki mim je vizuelna replika prethodnog sa novom porukom. Dokolicu aristorkratije 18. i 19. veka, zamenila je dokolica selebriti (Celebrity) kulture čiji pripadnici svoje modne odgovore daju na globalnim svečanostima poput tematske Met Gale koju potom prenose zvanični mediji kao ključno modno dešavanje, dok popularna internet kultura te događaje prati hiperprodukcijom mimova koji ponovo iznose kritiku društva kroz satiru.

Tekst predstavlja isečak iz rada istraživačice Ane Samardžić, koji će biti predstavljen u završnoj publikaciji projekta ,,Camping the trash out''

Tekst priredio: Uroš Đurović

Pošavši od Suzan Sontag i njenog viđenja da je kemp umetnost koja sebe shvata ozbiljno, ali koja se ne može u potpunosti uzeti za ozbiljno jer je preterana, otvara se pitanje kempa kao samoparodije s jedne strane i kempa koji se parodira zbog svoje preteranosti s druge strane. Kemp je, prema Sontag, senzibilitet neuspele ozbiljnosti i potpuno je estetski. Predstavlja pobedu stila nad sadržajem, estetike nad moralom i ironije nad tragedijom. Poenta kempa je da svrgne ozbiljnost s trona, nestašan je, antiozbiljan, tačnije sadrži nove kompleksnije odnose prema ozbiljnom — može biti ozbiljan o nečem neozbiljnom, a neozbiljan o ozbiljnim stvarima (Sontag, S. Beleške o kempu). Preterani stil ili over the top je odraz apsurda i parodije života onih koji život ne shvataju ozbiljno. Kao reakcija na takav način i viđenje života, javila se parodija na preteranost, čiji se koreni u vizuelnoj kulturi mogu pronaći u modnim karikaturama 18. i 19. veka, mada Sontag korene kempa pronalazi i u umetnosti manirizma, ali posebno naglašava kraj 17. i početak 18. veka kada stvaraju britanski satirični pisci i pesnici poput Aleksandra Poupa, Vilijama Kongriva i Horada Volpola.

Kada je kemp kao stil počeo da se proučava tokom šezdesetih godina 20. veka, popularna kultura je već počela da evocira određene stilove i fenomene iz dugog 19. veka. Osamdesetih godina dendizam se ponovo pojavio, ovog puta među muzičarima Novog romantizma, žanra koji je procvetao u Ujedinjenom Kraljevstvu. Moda preteranog, raskošni istorijski kostimi, eklekticizam, andorogenost, tradicionalno nekarakteristična šminka za muškarce i feminiranost postali su deo savremene pop kulture. U muzici je na nove romantičare pored nju vejva kome su delimično i sami pripadali, uticao glem rok sa svojim androgenim figurama poput Dejvida Bouvija, a u muzičkom smislu oni su potom izvršili veliku uticaj na sint-pop koji će dalje obeležiti deceniju. Predstavnici Novog romantizma u muzici koji su koketirali sa kempom bili su Visaž (Visage), Djuran Djuran (Duran Duran), Spendu Balej (Spandau Ballet), Jato galebova (A Flock of Seagulls), Kalčr klab (Culture Club), Ultravoks (Ultravox) i Adam i mravi (Adam and the Ants), mada se neki od njih nisu smatrali predstavnicima, a posebno ne kemp figurama, štampa ih je svakodnevno definisala na ovaj način. Pesma Šarmantni princ (Prince Charming) iz 1981. godine mogla bi da se tumači kao mini manifest kempa zasnovan na Beleškama Suzane Sontag: Prince Charming Prince Charming/ Ridicule is nothing to be scared of/ Don't you ever, don't you ever/ Stop being dandy, showing me you're handsome, dok se Adamov kostim iz ovog spota danas čuva u Muzeju Viktorije i Alberta u Londonu.5 Osamdesete se od početka 21. veka intenzivno evociraju u popularnoj kulturi prvenstveno kroz muziku i film, a u filmovima su često parodirana epoha. Na osnovu mode, posebno za muškarce, između trendova prošlosti i savremene popularne kulture može se napraviti paralela na relaciji makaroni-dendiji-hipsteri-metroseksualci. Hipsterska kultura se bazira na retro trendovima, posebno na stilovima iz osamdesetih godina 20. veka, dok je preterana sređenost karakteristična za metroseksualce. Još jedna evokacija dugog 19. veka, tačnije Francuske revolucije i mode preteranog, napravljena je u filmu Marija Antoaneta iz 2006. godine Sofije Kopole u vidu anahronizma, u kom se u jednoj sceni isprobavanja raskošnih haljina i kolača i pića na smenu, koju prati numera I Want Candy iz 1982. godine benda Bow Wow Wow, primećuju patike Starke.